Požar koji je krajem jula buknuo u Deliblatskoj peščari, pa neko vreme bio pod kontrolom, početkom avgusta ponovo su rasplamsali vetrovi. Prema grubim procenama sa terena, vatrena stihija zahvatila je oko 4.000 hektara teritorije Specijalnog rezervata prirode, kojim upravlja JP „Vojvodinašume“. Radi se uglacnom o borovoj šumi i niskom rastinju.
„Zbog približavanja požarnog fronta evakuisani su stanovnici naselja Čardak i Šumarak“, za Radar kaže jedan od meštana. Neki od njih napustili su domove zajedno sa stokom, za koju su morali da nađu privremena pribežišta. Ostala su prazna i ljupka vikend-naselja, okružena četinarima.
U gašenju požara i zaštiti ugroženih naselja učestvuju Sektor za vanredne situacije MUP-a, pripadnici Vojske Srbije i dobrovoljna vatrogasna društva, tj. na stotine spasilaca. Vatra se gasi i iz vazduha, uz pomoć četiri helikoptera MUP-a. „Međutim, ni mnogo stotina tona ispuštene vode ne može da zaustavi stihiju, jer se šišarke ponašaju kao bombe. Na velikim toplotama one pucaju i izbacuju seme puno ulja na ko zna koliko metara“, naš sagovornik svedoči. Ni kap od obilnih pljuskova koji su se stuštili u okolini nije pala na područje zahvaćeno požarom.
Opština Kovin proglasila je vanrednu situaciju na teritoriji MZ Dubovac 6. avgusta. Mnoga javna preduzeća iz Južnog Banata poslala su ljudstvo i mehanizaciju. Visoka stabla se obaraju kako bi se napravili protivpožarni proseci i tako sprečilo dalje širenje vatre. Svi civilni putevi su zatvoreni, pristup je dozvoljen samo učesnicima gašenja požara. Snažan vetar svojski odmaže ljudskim naporima.
Poslednji veliki požar sličnog razornog dejstva pogodio je Peščaru avgusta 1996.
Iako je rano za ustanovljavanje uzroka požara, iskustvo govori da je ljudski faktor kriv u 99 odsto slučajeva. Jer, na tako visokim temperaturama i u uslovima ekstremnih suša, posebno u četinarskim šumama, dovoljno je da neko baci neugašen pikavac.
Izvesnu odgovornost snose i projektanti davnih šumarskih instituta koji su početkom pedesetih prošlog veka došli na ideju da peščanu podlogu oplemene crnim borom, kome ovo nije prirodno stanište. Docnije se ispostavilo da je ta biljna vrsta jedan od glavnih faktora požarnog rizika. Poslednji veliki požar sličnog razornog dejstva pogodio je Peščaru avgusta 1996, dakle, pre tačno 30 godina.
„Evropska Sahara“, kako još zovu Deliblatsku peščaru, nije jedina koja je podlegla suši, visokim temperaturama i moguće ljudskom faktoru. Na udaru vatre su i Stolovi kod Kraljeva, odnosno, oko 200 hektara uglavnom suve trave i niskog rastinja, ali i delova retke mešovite šume. Teren je ovde izrazito strm, kamenit i nepristupačan, što ne ide naruku gašenju požara, kojeg i ovde raspiruje vetar.
Vatrogasne ekipe, uključujući i helikoptere, angažovane su i nešto južnije, u Ibarskoj klisuri, na potezu između srednjovekovnog grada Magliča i Ušća. Savladavanju vatre ovde odmaže raštrkanost žarišta ponajviše. Gori i Gabrovnica kod Knjaževca, u Nacionalnom parku Stara planina.
Građani, ali i pobunjeni studenti prikupljaju pomoć za saniranje požara na punktovima u Deliblatu, Pančevu, Beogradu, Nišu… organizujući se preko društvenih mreža. I ujedinjeni protiv jednog neprijatelja.
